Slika iz detinjstva

Verujem, da mozemo da promenimo svet. Verujem I nastojacu u tome, jer verujem da nismo stvoreni tj rodjeni kako bismo samo ziveli. Mi ovde nismo da bi trosili vazduh mi smo ovde sa nekim razlogom. Mi za razliku od zivotinja imamo govor, saosecanje, I sposobnost misljenja, shodno tome moramo to I koristiti kako bi nas zivot dobio znacaj. Mi smo generacija koja je je naucena da uziva, to je nasa svrha, sve sto radimo radimo u cilju naseg sopstvenog uzivanja… Mislim da je to poprilicno tuzno. Nesmemo biti dovoljni sami sebi! Svaki covek koji je postovan od strane istorije, tj koji je upamcen, je nesto uradio. On je izasao Iz “normalnog” zivota, napustio neki obrazac ponasanja koji mu drustvo namece. Ne mozemo svi biti doktori, advokati, pevaci jednostavno to nije tako. Sacica ljudi na ovom svetu cini svet drugacijim.. Ti ljudi ti omogucuju da citas ovo, ti ljudi su ti omogucili da spavas na krevetu. Mi moramo shvatiti, da nas “normalan” zivot ne bi bio moguc bez jednog Tesle, koji je ceo svoj zivot posvetio nauci. To sto ja trazim od obicnog coveka je malo truda kako bi svet bio drugaciji od onog kako smo ga zatekli. U proslom veku je neko rekao da je sve izmesljeno sto je moglo biti izmisljeno, to je receno pre kompijutera. Ja ne trazim da “normalan” covek izmislja, dovoljno je samo pomoci coveku kome ja ta pomoc potrebna… Kada bi polovina nas ovako razmisljala ja verujem da bi mogli da promenimo svet, a vi?

                                                                       Slika iz detinjstva

Jednom davno, jedan decak je posmatrao svet. Uzivao je gledajuci svakodnevni zivot. Jednostavno to ga je cinilo srecnim. Uzivao je gledajuci kako ljudi prolaze, uzivao je na kisi, veselo je skakao po barama, ne misleci da li ce se isprljati, delio je svoju cokoladicu koju bi dobio od majke, smejao bi se svojim padovima… Kako je vreme prolazilo I decak je postao covek od 30 I kusur godina. Vise nije uzivao u prirodi, postao je sebican, svaki pad je dozivljavao je kao poraz, jednostavno je bio nesrecan.  Jedne veceri, dok je posmatrao svoju omiljenu seriju, iz susedne sobe je cuo snazan udarac. Odmah se uznemirio I posao u drugu sobu kako bih pogledao sta je prouzrokovalo taj zvuk, bila je to njegova slika iz detinjstva. Dok je posmatra sebe na slici shvatio je da je izgubio dete u sebi. Shvatio je da nesto mora da promeni. Kako je napolju padala kisa, izleteo je na ulicu i poceo je da uziva u svakoj kapi. To ga je cinilo neverovatno srecnim… Kada je usao u svoju kucu shvatio je da  u njegovoj kuci postoji samo jedan prozor koji je veoma mali I prljav. Nekoliko dana posle, posle par sati muke, uspeo je da ugradi prozor. Shvatio je to kao simbol svetlosti koja je usla u njegov zivot…

   Zatim je usao u kuci I poceo da poziva sve ljude iz svoje svescice kako bi im pozeleo dobar dan. Njegov usamljeni zivot je odjednom postao dosta drugaciji. Sa prijateljem sa kojim nije pricao vise godina odlucio je da ostavari svoj san iz detinjstva. Njegov san iz detinjstva je bio da  promeni svet. Kako nije bio strucan u bilo kom poslu, sa prijeteljem je krenuo da seta po selu. Uskoro je naisao na grupu zidara koju su podizali crkvu koja se urusila nakon poplave. Njegov prijatelj I on pozelili su da im pomognu, sto su zidari rado prihvatili. Svakog dana su naporno radili I crkva je obnovljena za dve nedelje. Njegov prijatelj I on su sada dobili drustvo tako da je pet ljudi sada pomagalo svim seljanima kojima su kuce  bile urusene. Broj ljudi se povecavao tako da je sada trideset ljudi pomagalo svojim komsijama. Gledajuci kako selo napreduje, decak u telu odraslog nekad nesrecnog coveka je sada opet osecao neopisivu srecu. Gledao je kako njegov zivot opet dobija smisao, gledao je kako se njegov svet menja. Mali san decaka se ostvario, on je promenio svoj svet!