Hladan vetar ledio mi je telo, zamrznuto tlo pod nogama vodilo me putem kojim godinama nisam išao. Moja sećanja dostižu u najranije dane, kada sam sa bakom dolazio u šumu. Ta šuma bila je ispunjena životom i njene vijugave staze pokazivale su sve ono što je priroda mogla da ponudi. Vojska stabala, tako moćna da se svaki živi stvor čini malim naspram nje, i onaj dobro poznat miris tako svojstven šumi. Ali danas je sve bilo drugačije. Prirodu je zamenio grob stabala. Lagana izmaglica davala je šumi onaj težak Hičkok momenat. Ljudi su da bi ugrajeli svoja tela ohladili mnoga dečija srca. Samo jedno graciozno drvo izbeglo je krvavu sudbinu. Od šume nisu videli drvo i ovo drvo je davalo utisak kakva je šuma nekad bila, graciozna, ponosna, gusta i puna života. A danas 20 godina kasnije, posrnuli heroj neke izgubljene bitke, oronula i puna ožiljaka.
HVALA!
