Oda jednom posrnulom heroju

Hladan vetar ledio mi je telo, zamrznuto tlo pod nogama vodilo me putem kojim godinama nisam išao. Moja sećanja dostižu u najranije dane, kada sam sa bakom dolazio u šumu. Ta šuma bila je ispunjena životom i njene vijugave staze pokazivale su sve ono što je priroda mogla da ponudi. Vojska stabala, tako moćna da se svaki živi stvor čini malim naspram nje, i onaj dobro poznat miris tako svojstven šumi. Ali danas je sve bilo drugačije. Prirodu je zamenio grob stabala. Lagana izmaglica davala je šumi onaj težak Hičkok momenat. Ljudi su da bi ugrajeli svoja tela ohladili mnoga dečija srca. Samo jedno graciozno drvo izbeglo je krvavu sudbinu. Od šume nisu videli drvo i ovo drvo je davalo utisak kakva je šuma nekad bila, graciozna, ponosna, gusta i puna života. A danas 20 godina kasnije, posrnuli heroj neke izgubljene bitke, oronula i puna ožiljaka.

HVALA!

Ponekad

Ponekad mi dođu noći besane,

Tin Vujeviić 

tada ode sve nestane,

ponekad uz čašu jutro dočekam,

sunce u čaši sačekam,

ponekad pijan tražim,

al to nikad kući ne pronalazim

ponekad imam prijatelja,

al uvek imam neprijatelja,

ponekad imam osmeh,

al često podstreh

da ponekad i ja nešto sem čaše

zagrlim, nešto moje ili pak naše...

Kasno je!

Od tebe nisam mogao ništa više tražiti,

metak u grudi ti nisam mogao staviti,
al za mene ti bi ga primila,
dok sam izgovorio, puška se već dimila.
Na pod pala si
iako sve dala si,
palo je sve što je moje,
obojala si zid u crvene boje.
I sad shvatam koliko si mi značila,
srce na sto si mi bacila.
A ja to video nisam,
i zato sada ubica jesam.

Nova želja se rodi,
da sve ti se ugodi,
al sada kasno je,
sve jasno je.
Ti si me volela,
to nisi odolela,
a ja sam slepac bio,
kutiju sebičnosti popio.
Metak je sve objasnio,
vrhovni sude ja sam zakasnio.

Čekam te!

Slušaj moj glas,
moj glas može biti za tebe spas
on ti kaže samo kreni!
i nikad se više neokreni.

Kreni putem mojim,
jer za tebe se bojim,
da ćeš ostati ista,
ista nevina i čista.

Ali pogledaj u sebe samu,
videćeš samo tamu,
kreni ka izvoru svetla,
čeka te budućnost svetla.

Tamo te čekam ja,
moraš biti agresivnija.
Moraš gristi,
mi ostaćemo čisti.
Pred bogom ostaćemo sami,
ti i ja u večnoj tami!

Neizgoverene reči

Neke neizgovorene reči oko mene lete,

ponekad, one tako nalete,

čisto da mi zamagle razum

da mi razoružaju um.

Sa gvozdenim vratima se borim

ne padam ostajem da stojim,

uprkos svemu,

uprkos ablemu,

što me ceo život prati,

ja pokušavam ga k'o mrlju isprati.

Vraćam se u dane prošle,

vraćam karte što do mene su došle,

vraćam ih, pa ponovo delim

sebe, na dve polovine,

jednu za mene jednu za nevine

što ne znaju šta život znači,

što ne znaju šta će kad se smrači..

Ostatak ostavljam sebi,

da bih rekao sve te reč tebi!

Podrži život

Misliš naravno da misliš kako problem

je tvoj najveći, al to je ablem

koji nosimo svi baš,

a to je najveći problem  naš

ponekad treba zastati

svoju okolinu sagledati,

pogledati i shvatiti,

da ima neko,

koje ispod tebe daleko

da taj neko ceni tvoje malo

zato pokaži da ti je stalo,

podrži život podrži barem malo

jer tvoje malo može da znači život zamalo.

Ispirisano https://www.youtube.com/watch?v=H_eYHyHaqNc

Pokaži put

Svi smo u potrazi za srećom,

kao u tunelu za svećom.

Lutamo nepoznatim dolinama tame

a zaboravljamo na nas same

Zaboravljamo da ta sreća je u nama

i kad obuzme te tama

ti seti se da razlika je mala,

jedan osmeh, daj ne budi budala.

Pokaži osmeh i osvetli tunel što ga životom zovemo,

Neka to bude način na koji dišemo.

Hajde probaj, budi ti ta sveća,

neka ljudi vide drvo ispred drveća.