Restart

Posmatram slike crno bele boje

Sve u redu stoje,

Svaka sa svojom pricom, svaka zavrsena,

Svaka prica ispricana

Toliko srecnih lica, kojih vise nema

Toliko ugasenih nadanja I dilema,

Dok stojim na zemlji natopljenom suzama,

Mucim se pitanjima, mucim se mislima, iskazima

Svako vodi u ponor, dok se spusta mrak,

Grom mi daje znak,

Tako jasan,

A opet mutan

Da zivot ide dalje, da jeste tezak, da je jeste blatnjav,

Da je svaki cilj, krvav

Da metak namenjen slepocnici, treba da zavrsi negde u visinama

Da je taj pucanj, oznacio novi start,  na novim šinama

do novih nadanja I dilema

kada izlaza vise nema!

Sustina

Suština

Pao sam, BOLI!

Na ranu mi ne sipaj soli,

Nemoj mi reći da ću tu ostati,

Da neću prestati,

Da budem ja!

Tvoja fantazija,

O kojoj si maštao, pa ostao u blatu.

Svi znamo kad je kraj ratu,

Što ga život zovemo, možda jesi izgubio borbu, al’ ne i bitku,

Na kraju se gleda ko ja na dobitku.

Odustani, i bol je večan,

Ostani, ustani i veruj mi bićeš srećan.

Istoriju pišu pobednici, oni koji su našli način da ustanu,

Jer zivot je borba prsa u prsa, nije za one koji su rešili da se okrenu.

Pobedi dan!

Pobedi vreme. I sebe, i na papiru jednostavan plan,

Bitna je strategija i disciplina,

Pobedi strah,

Možeš, upravo si uzeo dah.

Kada ti to postane rutina,

Shvatio si život, shvatio si šta je SUŠTINA!

Slika iz detinjstva

Verujem, da mozemo da promenimo svet. Verujem I nastojacu u tome, jer verujem da nismo stvoreni tj rodjeni kako bismo samo ziveli. Mi ovde nismo da bi trosili vazduh mi smo ovde sa nekim razlogom. Mi za razliku od zivotinja imamo govor, saosecanje, I sposobnost misljenja, shodno tome moramo to I koristiti kako bi nas zivot dobio znacaj. Mi smo generacija koja je je naucena da uziva, to je nasa svrha, sve sto radimo radimo u cilju naseg sopstvenog uzivanja… Mislim da je to poprilicno tuzno. Nesmemo biti dovoljni sami sebi! Svaki covek koji je postovan od strane istorije, tj koji je upamcen, je nesto uradio. On je izasao Iz “normalnog” zivota, napustio neki obrazac ponasanja koji mu drustvo namece. Ne mozemo svi biti doktori, advokati, pevaci jednostavno to nije tako. Sacica ljudi na ovom svetu cini svet drugacijim.. Ti ljudi ti omogucuju da citas ovo, ti ljudi su ti omogucili da spavas na krevetu. Mi moramo shvatiti, da nas “normalan” zivot ne bi bio moguc bez jednog Tesle, koji je ceo svoj zivot posvetio nauci. To sto ja trazim od obicnog coveka je malo truda kako bi svet bio drugaciji od onog kako smo ga zatekli. U proslom veku je neko rekao da je sve izmesljeno sto je moglo biti izmisljeno, to je receno pre kompijutera. Ja ne trazim da “normalan” covek izmislja, dovoljno je samo pomoci coveku kome ja ta pomoc potrebna… Kada bi polovina nas ovako razmisljala ja verujem da bi mogli da promenimo svet, a vi?

                                                                       Slika iz detinjstva

Jednom davno, jedan decak je posmatrao svet. Uzivao je gledajuci svakodnevni zivot. Jednostavno to ga je cinilo srecnim. Uzivao je gledajuci kako ljudi prolaze, uzivao je na kisi, veselo je skakao po barama, ne misleci da li ce se isprljati, delio je svoju cokoladicu koju bi dobio od majke, smejao bi se svojim padovima… Kako je vreme prolazilo I decak je postao covek od 30 I kusur godina. Vise nije uzivao u prirodi, postao je sebican, svaki pad je dozivljavao je kao poraz, jednostavno je bio nesrecan.  Jedne veceri, dok je posmatrao svoju omiljenu seriju, iz susedne sobe je cuo snazan udarac. Odmah se uznemirio I posao u drugu sobu kako bih pogledao sta je prouzrokovalo taj zvuk, bila je to njegova slika iz detinjstva. Dok je posmatra sebe na slici shvatio je da je izgubio dete u sebi. Shvatio je da nesto mora da promeni. Kako je napolju padala kisa, izleteo je na ulicu i poceo je da uziva u svakoj kapi. To ga je cinilo neverovatno srecnim… Kada je usao u svoju kucu shvatio je da  u njegovoj kuci postoji samo jedan prozor koji je veoma mali I prljav. Nekoliko dana posle, posle par sati muke, uspeo je da ugradi prozor. Shvatio je to kao simbol svetlosti koja je usla u njegov zivot…

   Zatim je usao u kuci I poceo da poziva sve ljude iz svoje svescice kako bi im pozeleo dobar dan. Njegov usamljeni zivot je odjednom postao dosta drugaciji. Sa prijateljem sa kojim nije pricao vise godina odlucio je da ostavari svoj san iz detinjstva. Njegov san iz detinjstva je bio da  promeni svet. Kako nije bio strucan u bilo kom poslu, sa prijeteljem je krenuo da seta po selu. Uskoro je naisao na grupu zidara koju su podizali crkvu koja se urusila nakon poplave. Njegov prijatelj I on pozelili su da im pomognu, sto su zidari rado prihvatili. Svakog dana su naporno radili I crkva je obnovljena za dve nedelje. Njegov prijatelj I on su sada dobili drustvo tako da je pet ljudi sada pomagalo svim seljanima kojima su kuce  bile urusene. Broj ljudi se povecavao tako da je sada trideset ljudi pomagalo svojim komsijama. Gledajuci kako selo napreduje, decak u telu odraslog nekad nesrecnog coveka je sada opet osecao neopisivu srecu. Gledao je kako njegov zivot opet dobija smisao, gledao je kako se njegov svet menja. Mali san decaka se ostvario, on je promenio svoj svet!

Trazim izlaz (Krug)

Sanjam proslost,
sminkam sadasnjost,
izgubljen u sredini,
zivim u magli, negde u seni.
Trazim gumicu da sve izbrisem,
ne mogu da je nadjem, pa zato pisem,
trazim vazduh jer ne mogu da disem,
padam svakom recju koju napisem,
padam u rascep, trazim utehu, trazim
bilo sta, ali nista ne nalazim.
I svaki dan kao san,
svaki dan isti dan,
ustajem trazim, i opet padam,
i tako u krug, al ne prestajem da se nadam.
Al kad shvatis, da sve je krug
i da svaki dan vrtis se, put je dug
onda sta ti preostaje?
Nista nego da stanes, i da kazes dosta je!
Jednom kraj mora biti,
samo treba stati,
iz kruga izaci,
novi put naci.
Svaki dan borba, sve do poslednje stanice
do kraja, do poslednje granice...

Zvezda

Pod sjajem zvezda, jedan mladic mastao je o svetu u kojem zeli da zivi. Svake noci bi pogledao u zvezdu koju je smatrao svojom I razmiisljao sta je tog dana uradio kako bi njegov mali svet ugledao nekog sa druge strane ko isto tako trazi nesto vise. Kako su dani prolazili I nista se nije menjalo, on je postao sve uporniji. Trazio je u beskraju tame, trudio se da nadje malo ljubavi. Opet se nista nije menjalo. Odlucio je da sve napise na papir… Kako su stranice popunjavale, njegovo malo srce je zaigralo sa svakim slovom koje bi napisao. Proslo je vec godinu dana, zvezda je I dalje bila tu, I on je sa ponosom u srcu odlucio da objavi to malo teksta sto je stalo na 100 stranica bele hartije. Dani su opet prolazili I mladic nije gubio nadu, verovao je da moze da uspe, da moze neko cuti njegove reci.

Dani su opet prolazili, samoca, vreme I tezak zivot su na mladicu uzeli danak, vise nije bio mlad. Sa suzom, koja je tekla niz njegovo izborano lice, pogledao je u svoju zvezdu I po prvi put, pozelio zelju.

Sledeceg dana, njegove zvezde vise nije bilo. Kada je usao u svoju kucu, zazvonio mu je telefon, bio je to njegov prijatelj iz detinjstva. Kada je cuo njegov oglas, lice starca se ponovo osmehnulo nakon mnogo godina, njegova knjiga je objavljena. Sledeceg dana neko mu je pokucao na vrata, bila je to njegova prva ljubav, u ruci je drzala njegovu knjigu, bez reci je usla I dvoje starih ljudi se samo zagrlilo posle mnogo godina. Svaka rec, koja se nalazila bila je upucena devojci koju je mladic nekad mnogo, voleo. Njegovo zauvek iz mladosti, se odrzalo svih ovih godina, I ljubav koja je bila nevina sada je postalo nesto vise.  Tri godine, starac je ziveo u nekom novom svetu, svetu onakvom kakvom ga je starac oduvek zamisljao. 

Jedne veceri  je starac pozeleo da sa svojom ljubavlji izadje na terasu. Pogled starca je ostao prikovan na nebu, kada je posle nekoliko trenutaka cuo”Eno je”! Bile su to poslednje reci  jednog starog para.