Proziran i bezobziran, samo bleda senka okolnih dešavanja.
Izopšten iz svih
zbivanja, izostao kada je bilo vreme davanja.
Tamo negde u
kutku prazne kutije ležim,
mislima od svih
bežim, Ili barem tome težim,
Ciglu po ciglu
zidove gradim,
jer ne znam šta
drugo da radim.
da bežim, to je
moja genijalnost
moja večna realnost
Moj život, moj teg
koji nosim,
moj bes sa kojim
se ne ponosim!
Нема коментара:
Постави коментар